Bila je poput onih tetaka iz kraja, kojih se sećam iz frizerskog salona, gde sam uvek u žurbi zakazivao šišanje i onda morao da slušam njihovo čavrljanje. Da, samo što nju nikada nisam video da nosi cegere sa pijace, niti da komšinici sa prozora dovikuje: “Lenka svrati na kafu imam nešto da ti pričam” i slično…
Da, da umilnog bucmastog lika, dežmekasta, oniža, sa haljinama cvetnih dezena i sitnim stopalima, koraka kao da stepuje, njena spoljašnjost je bila u kontrastu sa intelektom. Ton joj je bio ritmičan, blag, a tek na bahatost, neučtivost, sklonost prema prevari bi znala da cikne piskutavim glasićem. Lice su joj zaklanjale glomazne teške naočere, a oči iza njih vazda poigravale sa sabesednika na okolinu. Pred njom bi se studenti, što su se vazda gužvali po hodnicima, nemo i sa uvažavanjem sklanjali. Samo po neki, odvažniji bi je pozdravili. Onda bi se ona, inače uvek u žurbi, ispravila, usporila i dostojanstveno otpozdravila. Ostali studenti bi tada pozdravljali neki klimanjem glave, neki nečujnim otvaranjem usta, neki, i nesvesni toga, čitavom svojom prilikom. Takva je bila ona, Matora – profesorka antičke filozofije.
Bio je jedan od onih studenata koji promene nekoliko fakulteta i uvek su kao zalutali, štrče. Vedrog duha, ne uzimajući nikakvu kritiku za ozbiljno, stalno je pravio doskočice i smatrali su ga maskotu fakulteta. Na kapi je nosio čas amblem peace, čas petokraku, svastiku, ank i ko će se setiti šta još. Kada je stavio taj kukasti krst na kapu, bio je pozvan od dekana fakulteta da mu ukaže na neprimereno ponašanje. Međutim, pred bujicom najnelogičnijih objašnjenja i obrazloženja, koja je na neverovatan način Miško, pozivajući se na razno-razne autore dobitnike pulicerove i Boga mi nekih izmišljenih nagrada, povezao u samo njemu znan sklad, dekan se smanjio, ućutao. Oborenog nosa, spuštenih ramena, ljubazno je otpratio Miška iz kabineta ne znajući kako da reaguje, nesposoban da definiše na koga je tako besam sebe, one koji su ga obavestili, ili ono veliko dete od studenta. Miško je nastavio da radi svojim ekscentričnim gegovima. Na filozofijadi je okupio društvo da navija za propalu ekipu našeg fakulteta (istoričare i filozofe). Toliko su larmali razvlačeći harmoniku, i lupajući u tiganje, šerpe, lonce, da je oko njih dobar deo tribina bio prazan. Onako krakat, vižljast je uvek nešto ispisivao iznad glava studenata koji su čekali ispred šaltera da prijave semester, ispite… “Jednom je napisao Delimo šećer besplatno.” Dekan je prolazeći tada uzviknuo: ,,Ko ovo…” Onda je pognuvši glavu sav crven u licu žurno odjurio… Miško je nastavio da piše svoje doskočice. Posle renoviranja prostorija na fakultetu, iznad naslaganih stolica, za koje su studenti dolazili, napisao je ,,Jeftino stolice – samo 5 dinara”.
Došao je red na Miška da polaže ispit iz antičke filozofije. Otišao je kod profesorke na konsultacije… Po svom starom običaju nije pratio šta treba da radi i potpuno se izgubio u moru teksta… U sebi je govorio ,,bar će me profesorka zapamtiti kao nekog ko se interesovao". Zatekao je profesorku u poslu… Ona je bila vrlo ljubazna… Njemu je bilo zanimljivo što na njenom zidu stoji uramljen crtež Diogena u buretu i tome se nasmejao navodeći neke situacije iz Diogenovog života. ,,Mladi kolega" reče profesorka: ,,NEKI LJUDI GOVORE KAO FILOZOFI, A DRUGI ŽIVE KAO FILOZOFI". ,,Eto ona za svaku situaciju ima sentence" pomisli Miško.
Dok je profesorka tražila spisak literature koju je ražila za ispit, primetio je niz požutelih listića naslaganih u kutiji… Sinulo mu je ispitna pitanja. Tada je čak mogao da pogleda neke od listića. Uzeo je jedan i brzo ga sakrio.
Na ispitu je izvukao listić, zamenio ga svojim, i dok je profesorka listala njegov indeks okrenuo je list koji je poneo za pisanje koncepta. Na poleđini lista je sve koncizno ispisan sadržaj njegovih ispitnih pitanja.
Kada je pročitao koja je pitanja dobio… Matora je odsutno rekla: ,,Aaahaaaam, izvolite kolega". Ispit je bez problema položio, bez potpitanja i komentara profesorke.
Prošlo je puno vremena Miško je završio fakultet. Ostavljao je poseban utisak svojom visokom pojavom, dugom kosom, veštinom besedništva. Rešio je i da magistrira. Sve je išlo stražno brzo… Stiglo je vreme odbrane magitarske teze. Miško je hteo da to bude što pompeznije.
Prilikom odbrane došla je i ona, Matora. Posle više pitanja komisije, izlaganja autora… Pitaše ima li ko od prisutnih kakvo pitanje. Matora se javi… Iz svoje izlizane kožne torbe izvadila je jedan presavijeni požuteli, listić, i pročita dva pitanja…
Članovi komisije su zbunjeno počeli da govore da pitanja nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa temom… ali Mišku su tada odzvanjale profesorkine reči NEKI LJUDI GOVORE KAO FILOZOFI, A DRUGI ŽIVE KAO FILOZOFI.