Page 33 - Olovkom na vihorove

жељне ваздуха слободе. Теорија је ту судара палца и малог прста
човека који се тешко сналази у ситуацији која га снашла. Сјајна је
Михајловићева прича о виолинисти коме је улица постала дом.
Нашавши се у паклу, његов јунак проналази оружје за спасење,
виолину. Из те сламке светлости полако се враћа сјај на лицу. Његова
свирка је постајала све богатија, раскошнија и опојнија, попут игре на
живот и смрт Андрићеве Аске, игре пред насилним вуком. Стварност
тако постаје мистична, али нуди спасење.
Дарко Михајловић је стваралац са евидентном проницљивошћу
и "врцавим" смислом за хумор (Афоризми). Речи су ту које подучавају
и лече. Његови афоризми имају снагу да, без обзира на период
настанка, задржавају актуелност и чине да Дарко буде већи и јачи од
многих који у свом времену ходају слепи код очију или су код ушију
оглувљени за све оно што се у нама и око нас дешава. Аутор јасно
истиче свој однос према афоризму: Конзумирање афоризама благот-
ворно делује на поштоваоце истине, а не препоручује се партијашима,
партократама, аутократама, здипиуправитељима и њиховим поску-
ташима.
У трећем делу књиге (Бодежи риме) аутор стихом сведочи
своје боли за изгубљеним временом које се зауставило. Туга је то за
несталим сјајем прошлости, прича и о граду који све више нестаје. Где
је мој град, није то дугме које се затури, о људи, пита се аутор у чуду.
Град који је све мањи. Град без људи, није то. Град без младости је тело
без душе. Град без ћирилице није градурина, већ бол српске душе.
Искрено поздрављајући књижевни првенац Дарка Михајловића,
не могу, а да не констатујем да је његово појављивање ретка класична
победа младалачке духовности над материјалним вредностима, тако
доминантним и погубним у садашњем вртложнику времена пасјег.
Његова реч, наизглед, шапутања су самом себи, али са јасном поруком
и жељом да пробуде из полусна и покрену напред.

Слободан Симоновић

32