Page 125 - Osmehom na vihorove

Паметног лако примете, онда му и завиде, па га
нападају да му памет оспоре... Зато многи паметни људи
страдају, док будале и просечни уживају непримећени од
јавности и вазда имају понеку замерку на рачун оних
паметних... Приказују себе великим у тим оговарањима,
безбедни далеко од одговорности, знања и умења. У
њиховим оговарањима сићушна мана паметних је већа од
свега доброг што они носе, или што су урадили...

*
Менталитет наших људи такав је да знају да завиде
ономе ко се бори и ствара. Да апсурд буде већи, често је
такав однос према ономе ко ствара за њих. Тешко је
проникнути и набројати све потенцијалне мотиве… Да ли се
то завиди врлини, или ономе што је урађено? Сва велика и
лепа, корисна дела, у ма којој делатности, изискују много
труда, рада, одрицања, па је излишно завидети тој особи на
проживљеном… Остаје само да је разлог оно што би
требало бити награда за учињено, јавно признање, слава,
материјална добит. Обзиром да ово последње нашим
великанима, углавном, бива ускраћено, остаје им само
прегалаштво и борба, на двојаком фронту, да створе и
одбране свој рад. Зато великани нестају, одлазе, а светина
се диви онима који имају, а чији се рад не сме поменути…
Истовремено се и једи на њих, али ћути, јер ко зна, можда
ће још неког задесити срећа.

124