Baka Ruža i deda Drgoslav ostali sami na selu... Otišli svi... 
Ponekada kada su ferije dođe potomstvo, dođu i rođaci sa sitnom dečurlijom. Raspali se roštilj i dvorište oživi kao davno pre rata. Tako je bilo i za Prvi maj, praznik koji se još uvek obeležava, iako ga većina kritikuje te ideološki, te to samo komunjare rade, ali roštolj je roštilj. 
Tako starci ovog poslednjeg Prvog maja ugostiše silnu familiju. Kada je talas vesele graje i gošćenja đakonijama prošao, ostaše samo dva unučeta još koji dan. Baka je svojim unučićima, naterana stalnim moljakanjem, počela da sprema pomfit. U taj čas se stvori unuk Dule (skraćeno od onog Dušan, a po caru Dušanu Silnom) i sve nešto okrećući nekada plavi, a sada izbledeo i prašnjav geografski atlas svoga strica viče:
''Pa kako lažu ima, evo bre.'' 
Kad ponovi ovu srpsku uzrečicu (što je valjda kao u Latinskoj Americi ona uzrečica če) baka mu reče: ''šta je sine?''
''Baba, kako ovi kažu da treba da uđemo u Evropu, kad smo mi u Evropi? E deda, a dokle je postojala ta Jugoslavija?'' 
Baka Ruža se unezveri, šta će detetu politika? Da li da gleda unuka, ili onaj krompir što reže. Malo dete, još ni ne množi brojeve, a šta pita. Dragoslav, starina, istrča na strelomet pitanja, pa poče: 
''Vidiš Dule, Evropa ti je kao kuća, poveća, a svaka država ti kao jedna soba. U dnevnoj sobi uživaju gedajući televizor, u kuhinji imaju dobro da pojedu i tako redom. Sinko i mi smo u toj kući. Samo smo u hodniku, pa kad ko od ovih podebelih, od uživanja, hoće da prođe, on ne pita nego nas opauči. Kada i tražimo i mi malo da uživamo, a oni kažu da dobro oribamo hodnik, pa kad i to oni traže nešto drugo i mi čekamo. Tako ti je to sa nama...'' 
Dule sve gleda sa nevericom, pa pogleda u baka Ružu, a ona će zamišljeno:
''Sve mi se more čini da smo mi u dvorištu.''