Pred nama je književni prvenac mladog stvaraoca Darka Mihajlovića, huk reči buntovnog besednika u književnoj formi kratkih priča (13), aforizama (243), pesama (9), pod krštenim imenom Olovkom na vihorove.
Pisati o satiri Darka Mihajlovića, a ne poznavati vreme i prilike u kojima živi i stvara, posebno pozitivan demokratski stav ovog mladog autora, svakako bi bilo suvoparno profesionalno prilaženje analizi još jedne u nizu knjiga koje traže put do čitalaca. Dati stručnu ocenu o njegovom prvom samostalnom iskoraku u književne vode, a zanemariti pri tome autorovu upornost da se ravnopravno uhvati u koštac sa svim evolutivnim dometima i padovima što nas okružuju, predstavljalo bi krajnje nekorektno bacanje prašine u oči istinskim i sve ređim zaljubljenicima u pisanu reč.
Po profesionalnoj vokaciji istoričar, koji je svedok burnog vremena što je pred njegovim očima, Darko Mihajlović ni po koju cenu ne želi da je nemi posmatrač svega što se događa, pa oduške nalazi u književnom stvaranju, koje mu pruža slobodu misli i delanja humanim principima u vremenu nevremena.
U prvom delu knjige (Glavatim i velikim gospodinima) je trinaest kazivanja iz života. U formi su kratke priče, sa jasno istaknutom pedagoškom poukom na kraju. Plene svojom mirnoćom pripovedanja, gde reči ređaju se na površini mirnog mora, ispod kojeg je prava bura misli usred teorije šake u vremenu nazvanom "demokratija u kući Evropa". Tu stravičan sudar Iluzije i Stvarnosti željne vazduha slobode. Teorija je tu sudara palca i malog prsta čoveka koji se teško snalazi u situaciji koja ga snašla. Sjajna je Mihajlovićeva priča o violinisti kome je ulica postala dom. Našavši se u paklu, njegov junak pronalazi oružje za spasenje, violinu. Iz te slamke svetlosti polako se vraća sjaj na licu. Njagova svirka je postajala sve bogatija, raskošnija i opojnija, poput igre na život i smrt Andrićeve Aske, igre pred nasilnim vukom. Stvarnost tako postaje mistična, ali nudi spasenje.
Darko Mihajlović je stvaralac sa evidentnom pronicljivošću i "vrcavim" smislom za humor (Aforizmi). Reči su tu koje podučavaju i leče. Njagovi aforizmi imaju snagu da, bez obzira na period nastanka, zadržavaju aktuelnost i čine da Darko bude veći i jači od mnogih koji u svom vremenu hodaju slepi kod očiju ili su kod ušiju ogluvljeni za sve ono što se u nama i oko nas dešava. Autor jasno ističe svoj odnos prema aforizmu: Кonzumiranje aforizama blagotvorno deluje na poštovaoce istine, a ne preporučuje se partijašima, partokratama, autokratama, zdipiupraviteljima i njihovim poskutašima.
U trećem delu knjige (Bodeži rime) autor stihom svedoči svoje boli za izgubljenim vremenom koje se zaustavilo. Tuga je to za nestalim sjajem prošlosti, priča i o gradu koji sve više nestaje. Gde je moj grad, nije to dugme koje se zaturi, o ljudi, pita se autor u čudu. Grad koji je sve manji. Grad bez ljudi, nije to. Grad bez mladosti je telo bez duše. Grad bez ćirilice nije gradurina, već bol srpske duše.
Iskreno pozdravljajući književni prvenac Darka Mihajlovića, ne mogu, a da ne konstatujem da je njegovo pojavljivanje retka klasična pobeda mladalačke duhovnosti nad materijalnim vrednostima, tako dominantnim i pogubnim u sadašnjem vrtložniku vremena pasjeg. Njagova reč, naizgled, šaputanja su samom sebi, ali sa jasnom porukom i željom da probude iz polusna i pokrenu napred.