Mentalitet naših ljudi takav je da znaju da zavide onome ko se bori i stvara. Da apsurd bude veći, često je takav odnos prema onome ko stvara za njih. Teško je proniknuti i nabrojati potencijalne motive... Da li se to zavidi vrlini, ili onome što je urađeno? Sva velika i lepa, korisna dela, u ma kojoj delatnosti, iziskuju mnogo truda, rada, odricanja, pa je izlišno zavideti toj osobi na proživljenom... Ostaje samo da je razlog ono što bi trebalo biti nagrada za učinjeno, javno priznanje, slava, materijalna dobit. Obzirom da ovo drugo našim velikanima, uglavnom biva uskraćeno, ostaje im samo pregalaštvo i borba, na dvojakom frontu, da stvore i da odbrane svoj rad. Zato velikani nestaju, odlaze....a svetina se divi onima koji imaju (istovremeno se i jedi na njih, ali ćuti, jer ko zna možda će još nekog zadesiti sreća...), a čiji se rad ne sme pomenuti...

Nekada je potrebno punao da bi otkrio neki novi sadržaj, neki novi mikro svet, a ipak u blizini postoje ljudi koji tiho obitavaju u tvojoj sredini, a nose u sebi bogatstvo, koje kada otkriješ stalno se pokazuje u novom vidu, nenametljivo, nezainteresovano, iskreno, čovečno, za razliku od lajavog sveta što ti skače u život blještavo i bučno sa bilborda, ekrana, razglasa, panoa...