Кренеш да мењаш свет са шорцем и чизмицама у сред лета и оним ујаковим кожењаком, који нити ти пристаје по броју, кроју, ни годишњем добу. Занемариш то и мењаш.

Кад силеџије туку најслабијег у школи ти одабереш најачег па му распалиш шамар да ти утрне рука. Онда те измлате сам тако да рођена мајка помисли да је дошао просјак и крене да ти поклони шта, а онда се ужасне како си успео за један дан да промениш лични опис.

Кад наставници пропитују, не учиш као сва деца из уџбеника него узмеш из енциклопедије и пола не схватиш о чеми се ради, а друга половина није по плану и програму. Бубалице добију одличне оцене, а на тебе се жале...  Кажу како на историји причаш географију, хемију на физици... Једино те наставница ликовног хвали. Када те лењост опхрве и ижврљаш папир и нацрташ неке кронфлице и небулозе она се одушеви и стави на огласну таблу, као најинспиративнији рад недеље, или месеца... Онда ти они сви опросте знања и незнања и што си рибице из школског акваријума пустио у Расину (јер рибе треба да живе у природи) Опросте ти све и кажу: ,,Уметничка душа...“...