Page 10 - Olovkom na vihorove
P. 10

ПРИЧА О ВИОЛИНИСТИ


                                  У предграђу Будимпеште беше једна кафаница, мала, сим-
                           патична,  позната  по  двема  прелепим  Мађарицама,  што  су  у
                           црвеним чизмицама, окрећући се попут вретена, играле окретне
                           народне игре, често са боцама вина на глави. Беху ту и двојица
                           њихових  пратилаца,  који  су  изводили  вратоломије  штапом,
                           враголије са корбачем. Наводили су госте да и они пробају…
                                  Оркестар Цигана био је просечан, сем виолинисте, који је,
                           осетивши атмосферу, лепио акорде за душу посетилаца… Када се
                           сви заморе он је настављао да свира, мењајући гудало, бришући
                           зној, неуморно је настављао. Не, он није марио за догађаје, грају,
                           само  мелодија,  да  се  сједини  са  осећањима  и  она  са  њом…  На
                           његову свирку бакшиши су падали и од Мађара, Словака, Влаха,
                           Срба…, свих који би се ту затекли.
                                  Жељу  да  чује  коју  мелодију  нико  није  исказивао
                           буцмастом  шефу  оркестра, а овај  јавно  није  показивао  да  га  то
                           иоле додирује…  Међутим,  када  би  се  делила  зарада,  узимао  би
                           највише,  а  онда  некада  на  равне  части,  некада  само  по  њему
                           познатим аршинима, али виолиниста никада не биваше награђен.
                           Једном је чуо власника механе како саветује шефа оркестра да не
                           ради  тако,  али  да  овај  одговара:  ,,Ма  пусти  будалу  нека  свира,
                           нама  је  овако  добро”.  Као  да  га  је  ко  пљуснуо  посред  лица,
                           виолиниста се затетура.
                                  Те вечери је свирао мање него иначе, руке су му дрхтале,
                           није  осећао  атмосферу,  стомак  га  је  мучио,  знојио  се  и  био
                           потпуно  одсутан  духом.  Наредних  дана  његова  свирка  била  је
                           изузетна, али прво помало сетна, тугаљива, а онда је бивала све
                           тужнија,  тужнија...  Његова  мелодија  се  лепила  на  осећања
                           оркестра,  играча,  гостију...  Кафаница  је  бивала  све  празнија,

                                                            9
   5   6   7   8   9   10   11   12   13   14   15