Page 14 - Olovkom na vihorove

КУЋА ЗВАНА ЕВРОПА

Бака Ружа и деда Драгослав остали су сами на селу...
Отишли су сви...
Понекада, када су ферије, дође потомство, дођу и рођаци
са ситном дечурлијом.
Распали се роштиљ и двориште оживи као давно пре рата.
Тако је било и за Први мај, празник који се још увек обележава,
иако га већина критикује: те идеолошки, те то само комуњаре
раде, али роштиљ је роштиљ.
Тако старци овог последњег Првог маја угостише силну
фамилију. Када је талас веселе граје и гошћења ђаконијама
прошао, осташе само два унучета још који дан. Бака је својим
унучићима, натерана силним мољакањем, почела да спрема
помфрит. У тај час се створи унук Дуле (скраћено име од Душан,
а по цару Душану Силном) и све нешто, окрећући, некада плави,
а сада избледео и прашњав географски атлас свога стрица, виче:
''Па како лажу, има, ево бре“.
Кад понови ову српску узречицу (што је ваљда као у
Латинској Америци она узречица че) бака му рече: ''Шта је сине?''
''Баба, како ови кажу да треба да уђемо у Европу, кад смо
ми у Европи? Е деда, а докле је постојала та Југославија?''
Бака Ружа се унезвери, шта ће детету политика? Да ли да
гледа унука, или онај кромпир што реже. Мало дете, још ни не
множи бројеве, а шта пита.
Драгослав, старина, истрча на стреломет питања, па поче:
''Видиш Дуле, Европа ти је као кућа, повећа, а свака држава ти је
као једна соба. У дневној соби уживају гледајући телевизор, у
кухињи имају добро да поједу и тако редом. Синко и ми смо у
тој кући. Само ми смо у ходнику, па кад ко од ових подебелих, од

13