Page 11 - Olovkom na vihorove

некако као да се смањила. Све је више долазило обичних
пијанаца, мање трговаца, боема и оних што оставе форинте.
Виолинисту су отпустили, извређали га. Шеф оркестра му
је узео једно од гудала и, ударивши га њиме, пожуривао да што
пре оде, а онда га је шутнуо у тур као последње…
Виолиниста није имао куд, улица је постала његов једини
дом. Отворивши кутију за виолину свирао је по Будимпешти.
Временом је почео по неко од старих гостију кафане да му
оставља новац. О њему су кружиле врло мистичне приче…, како
је ванбрачни син неког грофа, како је син руског кнеза, који се
одао крађи коња са циганима па завршио на улици, а да га је у
детињству виолини учио неки чувени италијански виртуоз…
Новца је бивало све више, а и позива за свирку на
банкетима… Сјај, вратио се осмех лицу, свирка је постајала
софистициранија, смелија, раскошнија, опојна, предивна (…).

10