Page 16 - Olovkom na vihorove

МАТОРА

Била је попут оних тетака из краја, којих се сећам из
фризерског салона, где сам, увек у журби, заказивао шишање и
онда морао да слушам њихово чаврљање. Да, само што њу никада
нисам видео да носи цегере са пијаце, нити да комшиници са
прозора довикује: “Ленка, сврати на кафу, имам нешто да ти
причам” и слично…
Да, да, Умилног, буцмастог лика, дежмекаста, онижа, са
хаљинама цветних дезена и ситним стопалима, корака као да
степује, њена спољашњост је била у контрасту са интелектом.
Тон јој је био ритмичан, благ. А на бахатост, неучтивост,
склоност према превари би знала да цикне пискутавим гласићем.
Лице су јој заклањале гломазне, тешке наочаре, а очи иза њих
вазда поигравале са сабеседника на околину.
Пред њом би се студенти, што се вазда гужвали по
ходницима, немо и са уважавањем склањали. Само по неки,
одважнији би је поздравили. Онда би се она, иначе увек у журби,
исправила, успорила ход и достојанствено отпоздравила. Остали
студенти би тада поздрављали – неки климањем главе, други
нечујним отварањем уста, неки, и несвесни тога, читавом својом
приликом. Таква је била она, Матора – професорка античке
филозофије.
Мишко је био један од оних студената који знају да
промене неколико факултета и увек, као залутали, штрче. Ведрог
духа, не узимајући никакву критику за озбиљно, стално је правио
доскочице и сматрали су га маскотом факултета. На капи је носио

15